Srpska fudbalska reprezentacija nas često oduševei. Zvuči dobro, je l’ da? I nije neistina, omladinci zaista donose trofeje sa međunarodnih takmičenja. Naša mlada reprezentacija je 2013. osvojila prvenstvo Evrope, a dve godine kasnije smo slavili osvajanje svetskog šampionata. Ako ne može prvi tim, omladinska reprezentacija i te kako može da bude prvak.

Po svemu sudeći, Srbija ima mlade igrače šampionskog kova, ne fali nam talenata. Zašto se onda seniorski tim s prvenstava vraća pre nego što stigne da raspakuje sve svoje stvari u hotelu zemlje domaćina, ako uopšte ode? Gde idu i šta rade svi ti talenti?

Uči, sine, pa beži odavde

Neki roditelji savetuju deci da odaberu poziv koji vole (barem se nadamo da ih još ima). Nikada nije bio mali broj ni onih koji racionalnije razmišljaju pa savetuju svoje potomke da biraju nešto od čega će kasnije moći da žive. A ima i onih koji kažu: „Školuj se za nešto što ćeš moći da naplatiš i u inostranstvu, uči pa beži odavde.“ Ovih poslednjih je sve više.

Nažalost, Srbija nikada nije bila perspektivna zemlja pa je svako vazda gledao da unapred stvori sebi mogućnosti za uvlačenje u državnu službu ili izvlačenje iz zemlje.

Mladi fudbaleri i njihovi roditelji se, gle čuda, takođe fokusiraju na odlazak u inostranstvo.

Juniorska međunarodna takmičenja kao prilika za dokazivanje vrednosti – strancima

Kada deca počnu da igraju fudbal ne razmišljaju odmah o tome da pobegnu odavde, nekima je čak san da zablistaju u srpskoj reprezentaciji. Međutim, većina roditelja tačno zna šta želi za svoje dete kome svesno ili nesvesno nameće te svoje želje.

Istina, nije da misao o bežanju odavde nije razumna. Problem je što kada vam se od malena usadi ideja da po svaku cenu treba težiti samo tome da odete odavde, i to samo radi veće zarade, postanete opsednuti odlaskom i novcem a ne radite ono što radite jer volite, a naročito je pogrešno kad vam se ne pruži prilika da sazrite.

Zato imamo problem sa mladim igračima. Međunarodni šampionati služe kao prilika da mladi fudbaleri budu viđeni od strane inostranih trenera i što pre odu u neki evropski klub. Možda juniori u tim momentima i igraju iz ljubavi i vođeni svojim snovima, ali uspeh privuče menadžere koji bi da što pre unovče njihov talenat, roditelji uglavnom to jedva dočekaju, i – ode dete!

Svet profesionalnog fudbala je surov, važno je ne gurati nekoga u njega prerano, tamo treba ići spreman.

Kontinuitet je važan

Možete li da završite osnovnu školu, možda i srednju, pa preskočite osnovne i master studije i odmah krenete na doktorske, i da vas onda neko odmah stavi na čelo nekog naučnog instituta? Ne možete. Na doktorskim studijama biste videli da je kontinuitet važan, a onaj od koga zavisi ko će voditi institut bi vas zaposlio samo ako je nepojmljivo neodgovoran.

Tako i neki omladinci propuste da postepeno uđu u svet profesionalng fudbala. Mnogi odu u elitne evropske klubove, ali više sede na klupi nego što igraju fudbal na terenu. Nema tamo trener vremena da im nadoknađuje propušteno, njemu treba već formiran profesionalni fudbaler. Zato ne uspevaju da nauče dovoljno, pa i kada se vrate da igraju za reprezentaciju, ne mogu da iznesu utakmicu – fali im iskustvo.

A nama fali sistemski rad, plan i strategija za razvoj igrača i odabir najspremnijih za nacionalni tim, dok s druge strane pohlepe ima višak. Svako Evropsko i Svetsko prvenstvo za seniore će biti razočaranje za nas sve dok stvari tako stoje.